Get Adobe Flash player

Ostale bolesti

                                                       OSTALE BOLESTI STARIJIH OSOBA

 

Bolesti i stanja koje se naročito često viđaju kod starijih osoba su povišen krvni pritisak, šećerna bolest, ateroskleroza, koronarna bolest, srčana slabost, osteoporoza, reumatska oboljenja, oboljenja prostate.

1) ARTERIJSKA HIPERTENZIJA  (povišen krvni pritisak)-jedna  je od najčešćih dijagnoza uopšte u populaciji, samim tim i kod pripadnika “trećeg doba”.  Pod arterijskom hipertenzijom se najčešće smatraju vrednosti sistolnog (“gornjeg”) krvnog pritiska ≥ 140 mmHg i dijastolnog (“donjeg”) krvnog pritiska ≥ 90 mmHg. Međutim, brojna istraživanja su pokazala da se dugoročna prognoza u pojedinim grupama visokorizičnih bolesnika može poboljšati ukoliko su postignute ciljne vrednosti krvnog pritiska još niže od ovih vrednosti. Kada govorimo o podeli na vrste, jedna od najčešće korišćenih i najprihvatljivijih jeste podela  na primarnu (idiopatsku/esencijalnu) i na sekundarnu hipertenziju. Termin esencijalna (idiopatska, primarna) hipertenzija odnosi se na hipertenziju čiji je uzrok nepoznat, odnosno ne može se povezati sa oboljenjem/stanjem za koje je poznato da uzrokuje hipertenziju, javlja se u 90% ukupnog broja obolelih od hipertenzije. Pod sekundarnom hipertenzijom podrazumeva se hipertenzija koja je udružena sa oboljenjem/poremećajem za koje je poznato da uzrokuje hipertenziju (oboljenja bubrega, endokrinih žlezda, srca, u toku trudnoće, kao posledica tumora ili traume mozga, zbog primene hormona ili oralnih kontraceptiva, itd). Prolazno povećanje krvnog pritiska prouzrokovano uzbuđenjem, strahom ili naporom ne predstavlja hipertenzivnu bolest.

Faktori rizika za nastanak arterijske hipertenzije su pušenje, stres, slaba fizička aktivnost, gojaznost, nezdrava ishrana, socijalno stanje i genetska predispozicija. Arterijska hipertenzija godinama ne daje nikakve simptome, a kada se oni jave najčešće su to glavobolja (uglavnom potiljačna, ali može biti i migrenoznog tipa), vrtoglavica, zujanje u ušima, osećaj «punoće u glavi», brzo zamaranje, gubitak radne energije, lupanje srca…. Sekundarne arterijske hipertenzije se leče u zavisnosti od uzroka njihovog nastanka. Primarne se leče antihipertenzivnim lekovima koji normalizuju krvni pritisak, čime se sprečava ili bar odlaže razvoj komplikacija. Lečenje je doživotno i na to treba bolesnika posebno upozoriti.

Zbog svih napred navedenih razloga, ali i zbog činjenice da se kod starijih osoba retko viđa samo jedna, “izolovana” dijagnoza, potrebno je obratiti pažnju na vrednosti krvnog pritiska, redovno ih kontrolisati i po potrebi pravovremeno regulisati. U uslovima domskog smeštaja, kao obavezna prodedura, uvedena je svakodnevna provera vrednosti krvnog pritiska, najmanje jednom dnevno, a po potrebi i češće. Kod bolesnika/korisnika koji su skloni “varirajućim” (oscilirajućim) vrednostima arterijskog pritiska, potrebna sui  češća merenja pritiska tokom dana, sa upisivanjem svake zabeležene vrednosti u list praćnja namenjenim za to. Na osnovu redovne evidencije, medicinsko osoblje (med.sestre, lekari, lekari specijalisti-kardiolozi)-imaju popuniji uvid o dnevnim kretanjima krvnog pritiska, što puno olakšava prepisivanje odgovarajuće terapije.

2) KORONARNA BOLEST (“srčana bolest”) je sindrom (skup simptoma-tegoba koje bolesnik ima, oseća) uzrokovan suženjem krvnih sudova srca. Loše snabdevanje krvlju dovodi do nesrazmere između potreba srčanog mišića i mogućnosti snadbevanja, što u početku dovodi do prolaznog, a kasnije i do trajnog oštećenja. Ono se najčešće ispoljava u obliku angine pektoris ili infarkta miokarda. Faktori rizika za koronarnu bolest su starost, genetska predispozicija, ateroskleroza, pušenje, gojaznost, slaba fizička aktivnost, stres. Glavni simptomi su jak bol koji se javlja iza grudne kosti (bolesnik mesto bola pokazuje celom šakom!), stezanje i/ili pečenje u grudima, bol u ramenima i/ili plećkama, bol koji se širi u vilicu, hladno preznojavanje, neretko muka i povraćanje. Među korisnicima Doma često se susrećemo za tzv “napadima angine pectoris” ili pojavom iznenadnog “bola u grudima”.

Bitno je adekvatno reagovanje od strane medicinskog osoblja u tom trenutku, što podrazumeva određene dijagnostičke procedure (anamneza, pregled lekara, EKG snimanje srčanog rada), a zatim i adekvatno određivanje terapije ( Nitroglicerin u tabletama ili spreju, ostala kardiološka terapija), kao i eventualno transportovanje bolesnika/korisnika u najbližu zdravstvenu ustanovu ili pozvanje službe hitne medicinske pomoći.

3) ŠEĆERNA BOLEST (DIABETES MELLITUS)-  je stanje hronično povećane vrednosti šećera u krvi. Pod referentnim, “normalnim” vrednostima se podrazumevaju glikemije u opsegu od 3.6-6.1 mmol/l.

Najviše (80%) ljudi sa dijabetesom živi u zemljama u razvoju, gde se i očekuje najveći porast broja obolelih. U Srbiji oko 630.000 osoba ili 8,6% stanovništva ima dijabetes. Procene ukazuju da će se broj osoba koje će živeti sa ovom dijagnozom u našoj zemlji do 2030. godine povećati do 730.000, odnosno, 10,2% populacije.

Šećerna bolest nastaje usled potpunog ili delimičnog nedostatka insulina, hormona kojeg luči pankreas, što dovodi do poremećaja u metabolizmu masti, šećera i belančevina. Insulin-nezavisna šećerna bolest (ili tzv. dijabetes tip II) je najčešći oblik šećerne bolesti koji srećemo u praksi i javlja se u oko 80-90% slučajeva. Obično se javlja posle 40. godine, a najčešće između 50.i 60. godine života, u početku ne daje simptome i dugo se može dobro regulisati dijetom ili uzimanjem tableta (oralni antidijabetici kao npr. Daonil- Malinil). Inzulin-zavisni oblik ove bolesti leči se injekcijama inzulina, dijetom i uz redovne kontrole lekara.

Faktori rizika za nastanak šećerne bolesti su nasleđe, gojaznost, neadekvatna ishrana, stres, nedovoljna fizička aktivnost. Simptomi šećerne bolesti su povećan osećaj žeđi, često mokrenje, posebno noću, povećan osećaj gladi, suva usta, česte urinarne infekcije. Komplikacije nastaju vremenom kao posledica promena na malim krvnim sudovima u organizmu, a ispoljavaju se u zavisnosti od lokalizacije tih promena – na očima, bubrezima, srcu, perifernim delovima organizma (stopala, prsti) itd. U pacijenata sa dijabetesom, oboljenja bubrega i urinarnog trakta predstavljaju vrlo važne hronične komplikacije ove bolesti. U ovu grupu oboljenja se svrstavaju dijabetesna nefropatija, kao jedna od najtežih kasnih komplikacija dijabetesa, a takođe i akutni cystitis (zapaljenje mokraćne bešike), akutni i hronični pijelonefritis i atonija (“slabljenje mišićnog tonusa) mokraćne bešike.

Ranim otkrivanjem bolesti i dobrim lečenjem bolesnici se mogu osposobiti za rad, mogu imati osećaj dobrog zdravlja i doživeti duboku starost. Međutim, kod starijih, zbog često udruženih drugih somatskih i psihičkih oboljenja, često se susrećemo sa “zapuštenim oblicima” šećerne bolesti, zbog neblagovremenog uzimanja lekova ili neadekvatne ishrane.  S tim u vezi, bilo da se radi o tip I ili tip II obliku bolesti, jedan od najvažnijih postupaka  jeste pravovremeno uzimanje (aplikovanje) propisane antidijabetične terapije. Pod stalnim medicinskim nadzorom, starima je znatno lakše da ovo sprovode kako treba, da u tačno određeno vreme uzimaju za njih tačno propisani dijetalni obrok, kao i dozu leka ili Inzulina  koje se moraju dati u određeno vreme. Takođe, lakše se primete eventualne promene osnovnog zdravstvenog stanja, pojava novih simptoma,a sve se to lako može i objektivno potvrditi pregledom lekara, trenutnim merenjem vrednost šećera u krvi, redovnim laboratorijskim praćenjem i drugih parametara iz krvi od značaja za dijabetes, dnevnim praćenjem kretanja vrednosti šećera (tzv. profil glikemije itd).

4) HOBP-Hronična opstruktivna bolest pluća je oboljenje koje se može sprečiti i lečiti. Karakteriše ga stalno ograničenje protoku vezduha u disajnim putevima koje je obično progresivno  i udruženo sa povećenim inflamatornim (zapaljenskim) odgovorom na štetne čestice i gasove u disajnim putevima i plućima. Bolest se najčešće ispoljava kao hronični bronchitis i emfizem pluća.

Prema rezultatima istraživanja zdravstvenog stanja odraslog stanovništva Srbije u 2006.godini, dijagnostikovanu HOBP ima približno 320.000 osoba. Zbog svog sistemskog ispoljavanja, čak tri četvrtine osoba  sa HOBP ima umanjenu radnu sposobnost i ozbiljno narušen kvalitet života.

Faktori rizika:  uzročni faktori se dele na faktore domaćina i faktore okoline, odnosno spoljašnje sredine. Faktori koji potiču od domaćina su poznati ili nepoznati nasledni činioci. Pušenje, zagađenje vazduha iu otvorenom ili zatvorenom prostoru jesu bitni spoljašnji činioci koji utiču na razvoj ili pogoršanje HOBP-a. Takođe, čestice, razne pare i gasovi koji se udišu u nekim profesijama, mogu dovesti do pogoršanja ove bolesti. Ne treba zaboraviti napomenuti i faktore kao što su socio-ekonomski status, donekle način ishrane, ponavljene raspiratorne infekcije u detinjstvu..

Kada se govori o simptomima, njihovo ispoljavanje najčešće počinje posle 40.godine života. Obično su to kašalj i iskašljavanje, često i godinama pre nego što dođe do bronhopstrukcije. Tegobe variraju iz dana u dan i obično su najispoljenije u jutarnjim satima. Bolesnici se obično javljaju lekaru tek kada im otežano disanje otežava normalne aktivnosti i funkcionisanje.

Kada govorimo o lečenju ovih bolesnika/korisnika jedan od načina svakako jeste rehabilitacija, koja se može definisati kao multidisciplinarni program brige za bolesnika sa hroničnim oštećenjem koje je individualno osmišljeno. Primarni cilj je smanjenje simptoma, poboljšanje kvaliteta života i povećanje mogućnosti svakodnevnih aktivnosti. Međutim i pored velikog značaja ovakvog vida terapije, nikako se ne sme zanemariti stalna prepisana farmakološka (lekovi, pumpice ) terapija. Značaj stalnog medicinskog nadzora nad obolelim od HOBP-a je upravo u pravovremenom prepoznavanju tegoba i znakova koji upućuju na pogoršanje bolesti i adekvatno reagovanje, merenjem saturacije /zasićenosti) krvi kiseonikom, terapijskom potporom ampuliranim lekovima za sistemsku primenu, primenu inhalacione i terapije kiseonikom.

5) REUMATSKE BOLESTI- nastaju kao posledica zapaljenja, metaboličkih poremećaja u kostima i zglobovima, zbog degenerativnih procesa i sistemskih bolesti vezivnog tkiva. Za staro doba najčešće se vežu degenerativne bolesti vezivnog tkiva – artroze i osteoartroze. Osteoartroza je degenerativno oboljenje zglobova i napada najopterećenije zglobove tela, najčešće koleno, kuk i zglobove kičmenog stuba.

Faktori koji dovode do nastanka osteoartroze su genetski (nasledni) faktori u sadejstvu sa delovanjem spoljnih faktora, kao što je gojaznost. Simptomi osteoartroze su osećaj kratkotrajne ukočenosti, otok i/ili deformacija zglobova, škripanje pri pokretima, ograničenje pokreta, bolovi različitog intenziteta, najčećše prilikom kretanja. U lečenju se primenjuje mirovanje ili ograničenje pokreta (kuk, koleno), smanjenje telesne težine (kod gojaznih), primena analgetika, fizikalna terapija, upotreba ortopedskih pomagala i hirurško lečenje (prema savetu ortopeda).

U uslovima kolektivnog smeštaja odraslih i starijih, mere fizikalne rehabilitacije je moguće prilagoditi svakom korisniku ponaosob, u zavisnosti od individualne procene. Pregled od strane fizijatra i sprovođenje različitih mera fizikalne rehabilitacije pod nadzorom strukovnog fizioterapeuta spadaju u jednu od najčešće primenjivanih metoda rada u Domu. Uzimajući u obzir veliku motivaciju zaposlenih, ali i korisnika da se smanje postojeće tegobe i da se u što kraćem roku koliko-toliko osposobi za samostalno funkcionisanje, izazovi u fizikalnim tretmanima ne manjkaju. Ne može se zanemariti ni olakšanje i pomoć u radu, koja je podržana postojanjem i primenom uređaja širokog spektra (laser, terapijski UV-/ultrazvuk/, Bioptron lampa, magnet, IFS, TENS, galvanska struja, dijadinamična struja…)

6) INKONTINENCIJA – “Inkontinencija je nevoljno i nekontrolisano ispuštanje ili bežanje mokraće, najčešće na neprikladnom mestu i u neprikladno vreme”.

Predstavlja nesposobnost / nemogučnost zadržavanja urina ili stolice.

Može biti:

-funkcionalna inkontinencija – nesposobnost pacijenta da ode do toaleta bez odlaganja

– neinhibirana bešika – kod pacijenta sa senilnom demencijom Alzheimerovog tipa

– prepunjenost bešike – kod benigne hipertrofije prostate, kod dijabetičara

– stres inkontinencija – kod žena u postmenopauzi, kod relaksacije poda karlice.

Najpre treba postaviti dijagnozu tipa inkontinencije i lečiti osnovno oboljenje. Pacijentu savetovati česte odlaske u toalet, izbeći uzimanje sedativa, diuretika, hipnotika, što duže izbeći kateterizaciju (koja sa sobom nosi brojne komplikacije) i koristiti uloške i donji veš koje upija urin.

-Urinarna inkontinencija je jedna vrsta epidemije o kojoj se nerado javno govori, a koja zbog ubrzanog pomeranja starosne granice stanovništva stalno raste. Nažalost, inkontinencija je za javnost još uvek tabu tema koja usporava njeno rešavanje. Pod problemima s kojima se osoblje stručne nege svakodnevno susreće, urinarna inkontinencija je najraširenija. Po tome bi se ona mogla označiti kao narodna bolest. Ispitivanja u inostranstvu ukazuju da 8% svih žena preko 15 godina i 13% žena preko 65 godina pati od urinarne inkontinencije. Kod muškaraca iste starosti se brojke kreću na 2% i 6,8%. Istraživanja ukazuju da samo 1/3 pogođenih traži pomoć kod svoga lekara. Razočaravajuća je činjenica da pacijenti starosti od 50 do 75 godina vrlo retko razgovaraju s lekarom o svom problemu tj. o inkontenciji. Ni polovina pogođenih nikada nije bila podvrgnuta terapiji niti je pravilno zbrinuta pomagalima..

Stepeni inkontinencije:

– Laka inkontinencija – gubitak kapljica ili manjih količina urina

-Srednja inkontinencija – gubitak većih količina urina (500 – 600 ml dnevno).

-Teška inkontinencija – gubitak velikih količina urina, bešika se u celosti jednokratno isprazni i ne kontroliše se stolica

Lečenje

Prema težini simptoma bolest je podeljena u tri stepena:  u prvom stepenu inkontinencija se javlja pri kašljanju, kijanju ili smehu. To je tzv. stres inkontinencija. U drugom stepenu javlja se pri dizanju sa stolice, hodanju ili penjanju uz stepenice. U trećem stepenu bolesnik je mokar i pri stajanju, pa čak i pri ležanju u krevetu ili kad se okreće u ležećem položaju. Na osnovu ove definicije i poštujući podelu na stepene prišlo se stvaranju, a danas su već i stvorena vrlo kvalitetna pomagala i sredstva za pomoć pri inkontinenciji, te pri nezi, zaštiti kože i sluznica obolelih, te održavanju higijene kako obolelih, tako i osoba koje ih neguju.

Inkontinencija je stara bolest. Stara koliko i čovečanstvo. Novo je to što danas možemo pomoći ljudima pri toj bolesti. Ali, ni danas ne možemo izlečiti inkontinenciju. Obolela osoba je nesigurna, živi u strahu da će neko iz okoline primetiti, da će se osetiti miris, da će biti izložena podsmehu. Takva se osoba počinje postepeno povlačiti iz društva, posebno izbegava javna mesta i mesta okupljanja, i zajednica gubi jednog člana, vrednog već prema osobinama koje je imao. Posebno treba naglasiti da se takve osobe boje da priznaju svoje stanje čak i svom lekaru, a ako se na to i odluče, lekar vrlo često sleže ramenima ili ih upućuje na beskonačne obilaske ginekologa ili urologa koji, na žalost, neretko, takođe reaguju sleganjem ramena. Pri drugom stepenu oboljenja, kod kog mokraća beži i pri stajanju, hodu, pri podizanju sa stolice ili penjanju uz stepenice, osoba izbjegava sve to i imamo invalida. Pri trećem stepenu kada je osoba stalno mokra, već imamo teškog bolesnika s oštećenjima kože i sluznica, hroničnim promenama na koži i više-manje stalnim infekcijama urogenitalnog sistema koje se u beskonačnost leče antibioticima. U tom stepenu oboljenja bolesnik je vezan uz krevet, uz stalnu opasnost od dubljeg oštećenja kože, to jest stvaranja dekubitalnih rana, sa svim što uz to ide. U tom stepenu već je potrebna i poseban nadzor i stručno osoblje koja će se brinuti o higijeni obolele osobe redovnim previjanjem nastalih rana, urednim presvlačenjem, itd.

 

 

 

Literatura: Nacionalni vodič za dijagnostikovanje i lečenje arterijske hipertenzije

Nacionalni vodič za dijagnostikovanje i lečenje šećerne bolesti

Nacionalni vodič za dijagnostikovanje i lečenje HOBP

Zdravstveni problemi starijih osoba