Get Adobe Flash player

Demencija

“Civilizacijski nivo jednog društva se najpre ogleda u brizi o starijim osobama i deci”

Procenjuje se da danas u svetu ima preko 30 miliona dementnih, a njihov broj se sve više uvećava sa starenjem svetske populacije. Posebno se očekuje nagli skok broja obolelih sa starenjem svetske populacije, naročito u mnogoljudnim zemljama sa danas pretežno mladom populacijom. Demencija je sindrom (skup simptoma i znakova) koji se sastoji od kognitivnog propadanja i izmena ponašanja koji remete svakodnevnu aktivnost osobe, a koji je izazvan prvenstveno moždanim oboljenjima. Sa godinama života, naročito preko 60 godina, prevalenca drastično raste, znatno više nego kod moždanog udara ili Parkinsonove bolesti. Izdaci za demencije su ogromni i troškovi u svetu su na nivou prihoda jedne srednje razvijene zemlje.

Demencija nije jedna bolest već velika grupa raznorodnih bolesti. Svakako najčešća i najpoznatija je Alchajmerova bolest (AB) koja čini oko 60% svih demencija. Najupečatljiviji znak ove bolesti je zaboravnost. Svaka moždana funkcija može da bude zahvaćena, pa se tako sreću smetnje pažnje, mišljenja, govora, veštih naučenih pokreta, opažanja, raspoloženja, ponašanja i ostalih funkcija. Za dijagnozu demencije je važno da se utvrde ispadi u bar dve nezavisne oblasti (na primer pamćenje i pažnja ili ponašanje i govor i tako dalje). Sa druge starne, u nekim bolestima ove grupe zaboravnost i ne mora da bude prisutna, kao na primer u frontotempolarnim demencijama (FTD).

Zaboravnost je sastavni deo života, ali se skoro svako pita kada je kod sebe primeti: da li je to uobičajena zaboravnost kakvu svi doživljavamo ili je to početak bolesti? Pamćenje (memorija) omogućava da čovek zna svoju prošlost, ne zaboravi svoju sadašnjost i da na iskustvu i znanju gradi svoju budućnost. Ono je oruđe kontinuiteta ljudskog roda, naroda i svakog pojedinca. Osobeoldpeople3 koje su trajno izgubile pamćenje gube svoj identitet. Ovo se odnosi i na narode. Najčešći uzrok patološke zaboravnosti su upravo demencije, bolesti koje nastaju usled progresivnog propadanja moždanih ćelija. Sa druge strane zaboravljanje je i normalan fiziološki proces i služi prolagođavanju jedinke. Ono što je za čoveka važnije biva upamćeno kao i ono što se češće ponavlja, dok manje važne stvari tonu u zaborav dajući mesta važnijim informacijama.

Primenom odgovarajućih metoda ispitivanja, od kojih su neki vrlo jednostavni, moguće je da se proceni u kojoj meri je proces zaboravljanja ostao u granicama normale i kao takav nije alarm za stručnu pomoć ili se radi o početnoj demenciji. Postoji i takozvani blagi kognitivni poremećaj (mild cognitive impairment – MCI) koji predstavlja odstupanje od normale, ali ne mora da bude i znak bolesti. Iz ovog stanja mogu da se “regrutuju” slučajevi početne demencije.

Nadzor nad dementnom osobom traje praktično 24 sata dnevno i tokom vremena osobe koje ih neguju imaju sve manje vremena za svoj lični život. Bolest postepeno napreduje i mnogi dementni bolesnici moraju da se u nekom trenutku smeštaju u staračke domove ili slične institucije zbog nemogućnosti pružanja odgovarajuće nege i medicinske pomoći kod kuće. Najčešći razlog smeštanja u dom je izmena ponašanja, obično uznemirenost, besciljno lutanje, agresivnost i druge moguće promene. Ovi podaci rečito govore o velikom broju ljudi čiji se kvalitet života bitno menja usled demencije rođaka i koji, kao i društvo u celini, troše znatna sredstva za lečenje i negu obolelih osoba.

Pravilna informisanost je veoma važna. Ona može da smanji strahove od bolesti, omogući bolesnima pravovremenu stručnu pomoć i pripremi porodicu za očekivane promene. Prave informacije omogućavaju da porodica može da adekvatnije isplanira svoju budućnost i da se adaptira na nastupajuće promene. Tako mogu da se izbegnu brojni emocionalni, pa i finansijski šokovi za bolesnike i za njihove najbliže. Za sada nema pouzdanih načina da se odredi ko će da bude dementan, a ko neće. Mudro je voditi zdrav način života, sa odgovarajućom ishranom (“Mediteranski tip”), bogatim duhovnim i intelektualnim sadržajima i umerenom, ali stalnom fizičkom aktivnošću.Veoma važna činjenica je da demencija ili kako se u našem narodu ponekad pogrešno naziva skleroza, nije neizbežna posledica starosti i da pravilnim načinom života rizik od nastajanja poremećaja intelekta može značajno da se smanji.

Negu bolesnika sa demencijom obično pružaju članovi najuže porodice: bračni partner i deca. Mogu da budu uključeni i prijatelji, rođaci, kao i osobe koje se doborvoljno ili profesionalno bave negom obolelih. Poželjno je da veći broj ljudi bude uključen u ove aktivnosti, jer to smanjuje teret svakog pojedinca i omogućava bolesniku da lakše obavlja svoje dnevne rutine, fizičke aktivnosti, hobije i druga interesovanja u stepenu u kome je to moguće i da održava socijalne kontakte.

Bolesnici i članovi porodica moraju da dobiju iscrpne i razumljive informacije o tome koji su simptomi bolesti i to prema stadijumima, koje su postojeće preventivne mere, kakva je prognoza bolesti odnosno šta može da se očekuje u budućnosti.

Postojanje teškog bolesnika može da naruši porodične odnose te je potrebno da se pruži stručna pomoć u razrešavanju porodičnih sukoba, kao i pomoć svakom pojedinom članu porodice u pogledu osećanja krivice i besa koji se često javljaju u ovakvim situacijama.

Kako bolest odmiče, osoba postaje sve zavisnija od okoline i u zavisnosti od mogućnosti u mnogim slučajevima raspoložive snage nisu dovoljne da bi se pružila adekvatna nega i kvalitet života bolesniku, te je neophodna pomoć u kućnoj nezi. Takože treba pružiti pomoć porodici u vidu pravnih i finansijskih saveta.

U mnogim zemljama, pa i u našoj postoje institucije koje se bave davanjem informacija, raznim vrstama pomoći i organizovanju obrazovnih programa za osobe koje neguju dementne kao i grupe podrške koje treba da unaprede kvalitet života članova porodica, koji su pod velikim stresom.

Glavni zadatak nege bolesnika sa demencijom je: obezbeđivanje “prijatne sadašnjosti” kako za bolesnika tako i za osobe koje pružaju negu.

Dodatni ciljevi nege bolesnika sa demencijom su:

  • sprečavanje ubrzanja razvoja bolesti odnosno pojave simptoma
  • očuvanje bolesnikovog dostojanstva
  • smanjivanje porodičnog stresa
  • smanjenje konfuznosti i agresivnosti
  • sprečavanje povređivanja
  • maksimalno povišenje funkcionalnog nivoa
  • održavanje telesne težine
  • obezbeđivanje normalne funkcije sfinktera i adekvatno zbrinjavanje poremećaja kontrole sfinktera
  • sprečavanje komplikacija

Kućna bezbednost

Sopstvena kuća može da bude izvor opasnosti za dementne osobe. Oboleli gube sposobnost uviđanja opasnosti. Zato je potrebno neposrednu okolinu prilagoditi novonastaloj situaciji. Bolje je blagovremeno izvršiti neophodne korekcije nego čekati da se dogodi nezgoda koja može da ima dalekosežne loše posledice.

Nesreće u kući se najčešće dešavaju kada popusti pažnja iz različitih razloga kao što su zamor, svađa, žurba, bolest.

  • Treba obezbediti sva vrata i prozore da se ne otvaraju previše lako, odnosno po potrebi ih držati zaključane. Brave u kupatilu i toaletu treba ukloniti da se oboleli ne bi greškom tamo zaključao. Ukoliko postoje terase i njih treba obezbediti, odnosno postaviti sigurnosne brave na prozore i vrata.
  • Sve potencijalno opasne supstance, lekove, hemikalije, sredstva za čišćenje i slično treba držati van njihovog domašaja. Ovo se odnosi i na oružje, alate, šibice, upaljače i sve što bi moglo da nanese štetu bilo samim bolesnicima bilo drugima.
  • Treba da se uklone klizave podloge, otirači, manji tepisi i sve drugo što bi moglo da se kliza po podu. Pod ne treba da bude uglačan i treba da je jednolične boje, bez šara koje bi mogle da zbunjuju bolesnika.
  • U kupatilu treba ugraditi na podesivim mestima rukohvate, nabaviti stolicu za tuširanje, postaviti gumene podloge koje se ne klizaju, obezbediti dobro svetlo, staviti zavesice oko kade da se voda ne bi izlivala i pod bio klizav.
  • Osvetljenje u kući i oko nje treba da je dobro. Po potrebi može da se postavi i blago noćno svetlo, ako mrak dovodi do konfuznosti i sklonosti ka padanju.
  • Treba ukloniti i potencijalne prepreke i sve što bi moglo da se kliza, kako bi se izbegli padovi. Iz istog razloga ne treba ostavljati stvari razbacane po kući o koje bi oboleli mogao da udari ili da se saplete i padne. Okolina treba da je jednostavna, prolazi dovoljno široki da bi oboleli mogao bezbedno da se kreće.
  • Izvore energije (šporeti, grejna tela, električni aparati i tako dalje) treba držati pod kontrolom, kako bi se izbegli, neželjeni akcidenti. Po potrebi aparate treba isključiti iz struje ili ako postoji mogućnost i zaključati. Utikače treba takođe obezbediti plastičnim pokrivačima. Izbegavati upotrebu električnih produživača, dugačkih kablova o koje bi oboleli mogao da se saplete ali i da izazove požar.
  • Pušenje je veliki rizik za ove bolesnik, jer sem što narušava zdravlje, pušeje kod dementnih osoba može da dovede i do požara. Ovo nastaje zbog gubitka spretnosti pokreta i zaboravnosti. Nekad, ako im se nekoliko dana ne daju cigarete, mogu na njih i da zaborave.
  • Na vidna mesta pored telefonskih aparata treba staviti važne brojeve telefona i kome oni pripadaju.
  • Vodu za kupanje ne treba pregrejavati, može se postaviti termostat koji će da ograniči temperaturu na koju se voda zagreva.
  • U koliko u kući postoje stepenice treba ih obezbediti, staviti rukohvate, izbaciti klizave ili glatke tepihe i staze, ne držati nikakve stvari na samim stepenicama. Rukohvati moraju da budu dobro pričvršćeni za zid da bi mogli da izdrže težinu osobe. Postaviti sigurnosna vrata na vrh stepenica da bi se sprečio pad sa gornjeg sprata.
  • Uvek treba smiriti potencijalno rizičnu situaciju, izbagavati konfrontacije, izbagavati komplikovanije zadatke koji narušavaju pažnju, planirati redovne periode odmora i noću i danju.

Gubitak veštih naučenih pokreta – apraksija i gubitak ravnoteže

Sa razvojem demencije nastaje i gubitak spretnosti, odnosno gubitak veštih naučenih pokreta (apraksija). Među prvim aktivnostima gde se zapaža apraksija je rukopis, a potom i hod. Rukopis postaje izmenjen, nastaju taškoće u pisanim slovima, a hod biva nesiguran, sporiji, sitnijim koracima, čak i klizajući (ne odiže noge od podloge). Sa vremenom se oboleli sve teže oblače i svlače i nisu u stanju da koriste adekvatno pribor za jelo. Gubi se znanje o rukovanju aparatima.

Takođe je iz više razloga narušena i ravnoteža. Sa godinama slabi sluh i čulo ravnoteže, vid je izmenjen,  osećaj položaja delova tela takođe slabi,  moždani protok nije uvek adekvatan. Sve ovo postaje i razlog povećanog rizika za padove i povrede u starijem životnom dobu.

  • Postaviti rukohvate na kritična mesta (na primer u kupatilu).
  • Koristiti stolice sa naslonima za ruke što olakšava ustajanje i sedanje. Stolice i fotelje treba da budu odgovarajuće visine sedišta (ni previše niske ni previše visoke). Sedište treba da je tvrđe. Pomoći osobi da se nagne napred prilikom ustajanja ida malo rastavi noge kako bi se dobio bolji oslonac.
  • Pridržavati bolesnika kada ustaje, seda, koristi stepenice ili čak i kad hoda ako je nestabilan u većoj meri. Nikada ne ustajati naglo (opasnost od nesvestice – tzv. ortostatska hipotenzija – organizam nije u stanju da dovoljno brzo prilagodi pritisak uspravnom stavu tela tako da nizak pritisak smanjuje priliv krvi u mozak neko kraće vreme). Takođe ni kretanje ne treba otpočeti naglo dok se telo ne stabilizuje u uspravnom stavu. Sedanje treba obavljati slično kao kod ustajanja: da se osloni rukama na naslone za ruke i savije gornji deo tela napred.
  • Kada se razvije apraksija oblačenja, hranjenja, obavljanja higijene i tako dalje, neophodna je delimična ili potpuna pomoć drugog lica.
  • Neophodno je ukloniti tepihe koji se klizaju ili ih pričvrstiti za pod, u kade i tuš kabine kao i u kupatilo uopšte postaviti neklizajuće gume.
  • Izbaciti iz upotrebe nesigurnu obuću koja ne može lako da se navuče ili svuče, koja se komplikovano zašnirava, sa visokim potpeticama, klizavim đonom i slično.
  • Koristiti specijalne štapove sa gumom na donjem delu ili sa trostrukim završetkom, odnosno u kasnijim fazama hodalice.
  • Neophodna je optimalna korekcija smetnji sluha i vida. Ovo pomaže boljem prepoznavanju okoline i razumevanju verbalne i neverbalne komunikacije.
  • Ukoliko osoba ima oštećenje perifernih ževaca sa narušenim senzibilitetom za položaje zglobova i ekstremiteta treba otkriti uzrok i lečiti (najčešće su u pitanju šećerna bolest, hipotireoza, nedostatak vitamina B12 i folne kiseline, prekomerna upotreba alkohola, nedostatak drugih vitamina B grupe i tako dalje).
  • Pojednostaviti hranjenje ukoliko oboleli nije u stanju da se služi nožem i viljuškom. Hrana može da bude prilagođena uptrebi samo kašike, ili da može da se jede prstima, ili pije iz šolje.
  • Podeliti složenije radnje na jednostavne korake i pomagati u svakom, korak po korak. Na primer prilikom pranja zuba prvo treba uzeti četkicu, pa staviti kalodont, zatim staviti četkicu u usta, sledeći korak je čišćenje zuba, pa ispiranje. Nekad je potrebno podsticanje za svaki korak ponaosob.
  • Proveriti koje lekove bolesnik uzima i koji su njihovi neželjeni efekti. Ovo neretko može da bude dodatni razlog nestabilnosti.

Vožnja

Ukoliko obolela osoba vozi kola potrebno je dobro proceniti da li je ona u stanju da to i dalje bezbedno obavlja. Sa napredovanjem bolesti opažanje postaje sve slabije kao i koordinacija pokreta, rasuđivanje, pažnja, reakciono vreme i ostale važne funkcije. Prerano oduzimanje dozvole za vožnju može da dovede do nepotrebnog ograničavanja i povređivanja samopoštovanja i samopouzdanja, a odsustvo blagovremenog sprečavanja vožnje može da dovede do saobraćajnih udesa koji mogu da imaju i vrlo ozbiljne posledice. Svakako da na prvom mestu treba da bude bezbednost obolele osobe i drugih učesnika u saobraćaju.

  • Proveriti vid i sluh obolele osobe kako bi se utvrdilo da li je stanje čula zadovoljavajuće za bezbednu vožnju. Primeniti odgovarajuće naočare i/ili slušne aparate ukoliko je to potrebno.
  • Takođe je potrebno ispitati koordinaciju pokreta, snagu ekstremiteta i ravnotežu.
  • Konačno treba proceniti sposobnost opažanja i shvatanja složenijih situacija kakva je i vožnja.
  • Treba diskretno proveriti da li su reakcije u vožnji dovoljno brze i adekvatne. Ukoliko je osoba i kod kuće sporija i neadekvatno reaguje u svakodnevnim situacijama ona najverovatnije nije više u stanju da bezbedno vozi.
  • Treba obraćati pažnju na to kako bolesnik vozi i iz toga izvlačiti zaključak da li je vožnja za njega još uvek bezbedna. Upozoravajući znaci su kada vozi previše brzo ili previše sporo, kada zaluta tokom vožnje, kada ne poštuje saobraćajne znake, kada se lako iznervira ili postane konfuzan.
  • Ukoliko postoje nagoveštaji da vožnja više nije bezbedna, potrebno je odlučno, ali na blag način instistirati da dementna osoba više ne vozi. Tu ne treba praviti izuzetke i dozvoljavati da vozi ponekad. Jednostavno, treba istrajati u zabrani.
  • Ukoliko je bolesnik ne kritičan i insistira na vožnji treba obezbediti zabranu i od strane lekara.
  • U potencijalno kritičnim situacijama i mogućim konfliktima treba skloniti ključeve od kola ili dati pogrešan set ključeva.
  • U najgorem slučaju treba onesposobiti kola za vožnju ili ih skloniti na bezbedno mesto.
  • Razmotriti alternativne vrste prevoza: javni transport, taksi, usluge rođaka i prijatelja i tako dalje.

Sposobnost raspolaganja novcem

Sa razvojem bolesti upotreba novca i rešavanje finansijskih problema postaje sve teže. Gubi se sposobnost računanja (nemogućnost računanja = akalkulija), shvatanje situacije, pa i sam pojam novca. Ovi nedostaci mogu da provociraju optužbe da im neko uzima novac i slično.

  • Pomoći osobi u snalaženju sa novcem. Ako oboleli ide u kupovinu dati spisak stvari koje treba nabaviti i onoliko novca koliko je potrebno.
  • Voditi računa o primanjima i rashodima.
  • Imati određeno mesto gde se drži novac, čekovi, kartice i slično.
  • U dogovoru sa dementnom osobom, dok je još u stanju da shvati okolnosti, uzeti ovlašćenje za podizanje novca iz banke, pošte i slično.
  • Blagovremeno sastaviti testament o raspolaganju pokretnom i nepokretnom imovinom.
  • Obezbediti obolelom manju sumu gotovog novca kao bi zadržao osećaj samostalnosti, a sprešilo nekontrolisano trošenje.

Poseta doktoru i održavanje zdravlja

Od velike je važnosti redovno kompetentno medicinsko praćenje obolelih od demencije. Bolesnici nekada odbijaju da se leče ili da idu kod lekara i takve situacije treba odmah rešavati. S obzirom da se radi najčešće o starijim osobama često su udružena i druga oboljenja koja treba što pre otkriti i adekvatno lečiti.

  • Za održavanje optimalnog zdravlje je neophodno da staratelj dementne osobe prati osnovne parametre: urednost stolice, mokrenja, ishrane, spavanja, promene telesne težine, promene dnevnog ritma aktivnosti, pojave uznemirenosti, agresije i drugih promena ponašanja, emocionalnih problema, redovnosti uzimanja lekova i da li ih oboleli uzima u određeno vreme, na određen način i u prepisanoj količini, da li uzima na svoju ruku neke lekove ili neke druge supstance. Na ovaj način mogu da se preduprede teži poremećaji i potpinije informiše lekar kako bi najadekvatnije pomogao bolesniku.
  • Dehidracija je kod starijih osoba česta, a pogotovo kod dementnih. Oni mogu da zaborave da piju, ne osećaju žeđ ili ne umeju da sami uzmu piće ili da ga traže.
  • Potrebno je pregledati redovno bolesnikovu kožu da nema delova koji su iritirani, promenjene boje, bolni ili se javljaju ranice.
  • Posete lekaru treba podesiti u vreme kada je bolesnik najkooperabilniji i kada je kod lekara najmanja gužva.
  • Ne treba mnogo unapred najavljivati odlazak kod lekara. Treba izneti pozitivne aspekte, korist i važnost posete.
  • Poneti nešto za jelo i piće i povezati posetu sa nekom prijatnom aktivnošću.
  • Ako je bolesnik slabije pokretan i konfuzan treba povesti još neku osobu koja može da pomogne.
  • Lekaru treba izneti sve tekuće simptome i sumnje na pojavu drugih bolesti kao bi se blagovremeno postavila dijagnoza i započelo lečenje. Najbolje je unapred pripremiti pregled tekućih događaja, ponašanja, raspoloženja, simptoma kao i pitanja u pogledu zdravstvenog stanja, nege i drugih potencijalnih tema.
  • Sa lekarom treba odrediti osnovne principe ishrane ovih bolesnika, proceniti sposobnost za fizičke aktivnosti.
  • Veoma je važno razmotriti koje lekove bolesnik uzima i korigovati terapiju. Naročito su štetni lekovi sa antiholinergičkim dejstvima koji direktno utiču na smanjenje intelektualnih sposobnosti bolesnika i mogu da dovedu do delirijuma. Nekad se nepotrebno održavaju suviše niske ili suviše visoke doze nekih lekova te je potrebno ovo češće proveravati i doze po potrebi korigovati. Treba težiti da se ne daju nepotrebni lekovi ili oni koji su bili, ali više nisu potrebni.

Odlazak na odmor

Odlazak na odmor može da bude izvor problema, jer se iz korena menja sredina i narušava uobičajena rutina. Odmor može da bude za osobu koja prati bolesnika veoma naporan i zato je potrebno sve blagovremeno organizovati.

  • Potrebno je isplanirati putovanje da bi se bolesnik osećao što prijatnije i bezbednije. Sve treba obavljati mirno, organizovati putovanje da bude što jednostavnije, udobno, sa što manje gužve i što kraće.
  • Mesto boravka treba organizovati što jednostavnije, nastaviti koliko god je to moguće uobičajene dnevne rutine.
  • Izbegavati gužve ali stimulidati pojedinačne kontakte sa ljudima, naročito poznatim. Izbegavati susrete sa više ljudio istovremeno.
  • Susrete organizovati tokom dana i kada se bolesnik oseća najbolje.
  • Osoba koja neguje bolesnika treba da obezbedi i neko slobodno vreme za sebe tako da se i ona odmori. Negovanje dementnih osoba iziskuje veliki psihički i fizički napor. Predah može da se omogući tako de se pouzdana osoba ostavi sa bolesnikom neko vreme, po mogućstvu češće.

Nesposobnost za samostalni životoldpeople4

U nekom trenutku osoba sa demencijom više nije u stanju da samostalno živi. Veoma je važno tačno proceniti ovaj trenutak. Sa jedne strane ne treba ograničavati nečiju samostalnost sve dok to ne postane opasno, a sa druge strane ne trebe ni previše odugovlačiti sa nalaženjem trajnijeg rešenja danas iznanadna nepovljna situacija ne nađe nespremne.

  • Mora se obratiti pažnja na određene znake koji ukazuju da osoba više ne može da funkcioniše sama.
  • Epizode konfuznosti, uznemirenosti.
  • Promena ličnosti sa pojavom apatije, depresije, sumnjičavosti, negativizma ili straha.
  • Zapuštanje lične higijene i higijene stana. Ostavljanje prolivene vode na podu, opasnost od klizanja i pada.
  • Nemogućnost urednog obavljanja fizioloških potreba. Stvari i sam stan se osećaju na mokraću i stolicu.
  • Ne ume da podesi grejanje i slično.
  • Socijalna izolovanost.
  • Osoba se ponavlja u govoru, daje neodgovarajuće odgovore, priča bez sadržaja, iritabilna je.
  • Smetnje pisanja, izmena rukopisa.
  • Nesposobnost redovnog pripremanja hrane i hranjenja, greške u uzimanju lekova (izostavlja ili duplira doze i slično).
  • Ostavlja upaljen šporet, redovno zagoreva hrana, opasnost od požara i opekotina.
  • Lutanje od kuće, ne ume da se vrati.
  • Oboleli reaguje na svoje paranoidne ideje i napada ljude za koje misli da mu žele zlo.
  • Neadekvatno rukovanje novcem.

Nasilje i agresija

Tokom bolesti mogu da nastanu epizode uznemirenosti, agresivnosti sve do značajnih pojava nasilja koje ugrožavaju život i bolesnkia i osoba iz okoline. Ovo su obično ekstremi katastrofičnih reakcija. Osoba može da viče, zove u pomoć, pokušava da beži, napada verbalno ili fizički osobe iz okoline. Ovaj tip promena ponašanja nastaje zbog različitih razloga. To mogu da budu sumanute ideje da ih neko ugrožava, zastrašujuće halucinacije, odsustvo shvatanja realne situacije koju oni nepravilno tumače ili gubitak sposobnosti kontrole impulsa. Mnoge dementne osobe imaju pojavu uznemirenosti i konfuznosti kada počne da se smrkava i tokom noći (sundowning).

Vikanje u odmaklim stadijumima demencije može da bude jedini vid komunikacije . Potrebno je u takvim slučajevima proveriti da li bolesnik ima bolove, zatvor, nevoljno umokravanje i stolicu, da li je gladan, žedan, da li ima neku interkurentnu bolest, da li je uplašen, da li se možda ne oseća ugrožen, da li je narušena njegova uobičajena dnevna rutina, da nema previše stimulansa iz okoline koji mu smetaju i slučno. Nekad je vikanje verovatno samo način da se popuni senzorna praznina usled usamljenosti i nedostatka podsticaja iz okoline.

Izmene ponašanja su često najveći problem u nezi ovih bolesnika i najčešće dovode do smeštanja u bolnice, staračke domove i druge azile.

  • Potrebno je da im se obezbedi dovoljno noćnog spavanja, jer će tako biti mirniji, kao i aktivnosti preko dana, po mogućstvu i na dnevnoj svetlosti. Na ovaj način se podstiče normalni dnevni ritam.
  • Ne treba im davati alkoholna pića. Ukoliko traže, treba im dati neko bezalkoholno piće slične boje i u odgovarajućim čašama, a gde postoje mogućnosti dati im bezalkoholno pivo ili vino.
  • Izbegavati pića koja sadrže kofein (kafa, indijski čaj, razna veštačka pića i drugo).
  • Treba ukloniti izvore buke koja takođe deluje iritantno kao i bilo kakvu preplavljenost informacijama (mnogo ljudi, glasni zvuci televizije ili radija i slično). U tom smislu i okolina treba da je uređena što jednostavnije i da se ne menja, jer i najmanje promene mogu da ih uznemire.
  • Svakodnevna fizička aktivnost čini dementne osobe mirnijim, opuštenijim. Treba naći šta ih još uvek interesuje i to upražnjavati.
  • Još jedan izvor uznemirenosti i agresije je polemisanje – raspravljanje sa dementnom osobom, te to treba strogo izbegavati. Oni ne rade nešto zato što neće niti rade nešto da bi nekom napakostili, već je sve to posledica bolesti.
  • Ukoliko dođe do agresivnosti, osobe u okolini treba da ostanu smirene i da nastoje da ne ispoljavaju strah ili zbunjenost. Uvek treba sa njima biti priajtan, strpljiv.
  • Pokušati da se pažnja skrene na neku smirujuću aktivnost.
  • Obolelom treba dati više prostora u kome može da se kreće.
  • Treba utvrditi šta je dovelo do agresije i pokušati da se to u budućnosti izbegne.
  • Ukoliko se ovakve epizode češće ponavljaju treba tražiti stručnu pomoć kada će verovatno morati da se primene i lekovi za smirenje i regulisanje ponašanja.

Depresija

Depresivnost može da se, kod bolesnika sa demencijom, ispoljava ma razne načine koji mogu nekad da se razlikuju od uobičajene slike. Osoba može da bude povučena, nesrećna, da bude usporena u mišljenju, rečima i pokretima. Postoji osećanje tuge i straha, plačljivost. Osoba ima osećaj krivice, bespomoćnosti i beznadežnosti, a nekad i ideje ili čak pokušaje samoubistva. Depresivni bolesnik nema energije, stalno je umoran. Gubi interesovanja za zadovoljstva, uključujući i seks. Apetit može da bude smanjen, a smetnje spavanja da se jave ili već postojeće da se pogoršaju. Nekad je depresija skrivena i ispoljava se samo uznemirenošću i agresijom ili bolovima koji ne reaguju na odgovarajuće lekove.

  • U slučaju da se sumnja na pojavu izmena raspoloženja potrebno je konsultovati se sa nadležnim lekarem.
  • Obolelom treba posvetiti što više pažnje i pružiti mu ljubav i davati mu podršku.
  • Date lekove treba redovno primenjivati i pratiti njihov efekat i eventualnu pojavuneželjenih dejstva i konsultovati se sa lekarem.
  • Dejstvo antidepresiva zahteva vreme, obično nekoliko nedelja, pa i meseci te je potrebno strpljenje. Čak i po prestanku depresivnosti terapiju lekovima treba nastaviti još neko vreme, koliko lekar odredi.
  • Jednostavnije psihoterapijske metode mogu da pomognu.
  • Treba održavati optimalnu mrežu socijalne podrške, odnosno sadržajne veze sa rođacima i prijateljima.
  • Razne prijatne aktivnosti reba redovno upražnjavati, a pomogućstvu razviti i nove hobije. Fizička aktivnost ima, kao što je u odgovarajućem odeljku pomenuto i antidepresivna svojstva.
  • Obaveze treba da su realistične, da osoba ne preoptereti svoje kapacitete.

Nepokretnost

U nekim tipovima demencije su smetnje hoda rano ispoljene kao u nekim oblicima VaD, demencijama sa parkinsonizmom i slično. Kod drugih tipova, kao što je na primer AB, pokretljivost je dugo očuvana. Na pokretljivost može da utiče i terapija lekovima. Antipsihotici često uzrokuju tzv. jatrogeni parkinsonizam (lekovima izazvani ekstrapiramidni poremećaj) koji remeti hod i pokrete. Takođe i neki drugi lekovi, kao na primer cinarizin, mogu da uzrokuju parkinsonizam, ali i depresiju pa čak i demenciju!

  • Pored pojave slabosti mišića i smetnji kontrole pokreta npokretnosti može da doprinese i apraksija. U odmaklim stadijumima oboleli zapravo zaboravlja kako se hoda. Ovo je posledica progresivnog oštećenja mozga.
  • Treba podržati i stimulisati sedenje kod osoba koje nisu u stanju da hodaju.
  • Stolicu treba obezbediti da bude bezbedna odnosno da bolesnik ne može da padne sa stolice ili da se prevrne.
  • Korisno je nekad koristiti zaštitne pojaseve oko trbuha i stolice kao bi se izbegao pad.
  • Pasivne vežbe zglobova pomažu u sprečavanju nastajanja kontraktura. Kontarkture su skraćenje i gubitak elastičnosti tetiva mišića, samih mišića, ligamenata ili kože koji ograničavaju normalne pokrete.
  • Nepokretne i teško pokretne bolesnike koji leže treba okretati sa boka na bok svaka dva sata.
  • Koža mora da bude čista i suva. Po potrebi koristiti talk ili podmetati jastučiće, na primer između kolena. Čaršavi moraju da budu dobro zategnuti.
  • Konsultovati stručne osobe za sve nejasne tehnike nege.

Problemi sa spavanjem

Dementne osobe često imaju probleme sa spavanjem. Oni ponekad dugo ne mogu da zaspe, uznemireni su nekad noću, često se bude, ujutru mogu da ustanu rano i ne žele da se ponovo vrate u krevet. Nekad imaju inverziju spavanja i budnosti pa spavaju tokom dana a noću su budni. Neretko nastaje noću uznemirenost, pa i agresivnost. Ovo predstavlja veliki problem za osobe koje neguju bolesnika i koje su ionako svaki dan po 24 časa angažovane u zbrinjavanju.

  • Uveče treba omogućiti povoljne uslove za spavanje (higijena spavanja). Treba govoriti mirnim tonom, svetla ne smeju da budu jaka, kao ni zvuci. Prijatna tiha muzika može da olakša uspavljivanje kod nekih osoba.
  • Temperatura u sobi gde oboleli spava treba da je prijatna, prostorija treba da je provetrena a ne zagušljiva. Odeća za spavanje ne sme da steže, treba da bude komotna, dovoljno dugačka, od prijatnih materijala (pamuk i slično). Otkloniti sve izvore buke.
  • Kao i u drugim aktivnostima i za spavanje treba razviti rutine. Svako veče treba da se ide u krevet u isto vreme, pod istim uslovima. Ustajanje ujutru treba takođe da bude uvek u isto vreme.
  • Kako bi se sprečila inverzija spavanja i budnosti, potrebno je tokom dana održavati aktivnosti i vežbanje i ograničiti spavanje tokom dana.
  • Noćno buđenje može da nastane i usled fizioloških potreba te je bolje ograničiti unos tečnosti sa kofeinom tokom večere. Takođe pomaže davanje lakog obroka pre spavanje, sa dosta ugljenih hidrata, toplo mleko ili čaj bez kofeina.
  • U prostoriji gde se spava kao i u hodniku i toaletu treba obezbediti blago noćno svetlo, ako se bolesnik plaši mraka ili ako je noću u mraku konfuzan i dezorjentisan. Kao što je već rečeno stan treba da bude bezbedan, bez prepreka, klizavih površina, oštrih predmeta i slično.

Halucinacije i sumanute ideje

Halucinacije i sumanute ideje su naročito česte kod DLT, ali se javljaju i u AB i drugim demencijama. Halucinacije su pojave opažanja (vidom, sluhom, dodirom, mirisom, ukusom) nečega što ustvari ne postoji. Sumanute ideje su lažna verovanja od kojih bolesnik ne može da se razuveri (na primer da ih neko ptkrada, da ih bračni drug vara, da ih neko ugrožava i slično). Zaboravnost može da bude razlog sumnjičavosti, jer zaboravljaju gde su šta ostavili, te kako ove predmete ne mogu da nađu misle da ih neko potkrada.

  • Prvo treba rasčistiti da li su halucinacije i sumanute ideje znak same demencije ili su posledica neke pridodate druge bolesti (na primer zapaljenje pluća, visoka temperatura i slično). Ovakve pojave treba izneti nadležnom lekaru i konsultovati se.
  • Ne treba ubeđivati obolelu osobu da to što vidi, čuje ili misli nije tako, već joj pružiti podršku, razumeti njena osećanja i utešiti je. Nezavisno od toga treba je i vraćati u realnost, ali nikada im se direktno ne suprostavljati.
  • Korisno je skrenuti joj pažnju na nešto drugo bilo razgovorom, bilo angažovavši je u nekoj drugoj aktivnosti. To može da bude kraća šetnja ili samo odlazak u drugu prostoriju. Ukoliko je uplašena potrebno je utešiti je, uhvatiti nežno za ruku i slično.
  • Važno je proveravati da osoba nije zaturila ili čak bacila neku važnu stvar. Ključeve treba držati na sigurnom mestu i po potrebi napraviti duplikate, proveravati korpu za otpatke i videti da li postoje neka tipična mesta gde ostavlja stvari.
  • Pokazati joj stvari koje je ostavila na nekom mestu, a tvrdi da su joj bile ukradene. Nekad možete da zagubljene svari zajedno potražite.
  • Na direktne optužbe za krađu, neverstvo ili neke druge ne odgovarati braneći se niti se oštro konfrontirati, već reagovati blago i uveravajuće.
  • Ne treba obolelu osobu pištati da gleda na televiziji nešto uznemiravajuće, jer oni u kasnijim fazama bolesti ne mogu da razlikuju televizijski program od realnosti.
  • Halucinacije i/ili sumanute ideje mogu da budu uzrok povređivanja drugih osoba ili samopovređivanja, te je potrebno iz bolesnikove okoline ukloniti sve čime može da se pvredi bilo ko.

Zavisnost

Osoba sa demencijom može da postane veoma zavisna od osobe koja je neguje. U takvim slučajevima je u stanju da je stalno prati, jer je nesigurna i plaši se da bude ostavljena. Ovo je ponekad veoma opterećujuće za negovatelje.

  • Pokušati sa nalaženjem pogodne aktivnosti dok bolesnik na neko vreme ostane sam.
  • Može se naći neka osoba koja će da ostane sa bolesnikom jedan period.

Lutanje

Lutanje je česta pojava kod dementnih, a naročito u AB. Ono može da bude veliki problem, jer bolesnik može da zaluta i da se povredi. Uzroci su mnogobrojni. Bolesnik može da luta zato što je dezorjentisan, zato što mu je dosadno, što je uznemiren, radoznao, zato što je zaboravan ili uplašen, gladan, žedan ili je to izraz neke emocije.

  • Obolelu osobu treba obezbediti nekom vrstom identifikacije na kojoj piše ime i prezime, adresa, broj telefona, dijagnoza. To može da bude na nekom papiru koji je lako dostupan, na prime u džepu ili na posebnoj narukvici oko ruke. Na taj način ukoliko osoba negde odluta, oni koji je nađu mogu lakše da je vrate kući ili obaveste ukućane. Ukoliko dospe u zdravstvenu ustanovu lekari će znati o čemu se radi i tako izbeći nepotrebno lutanje u dijagnozi.
  • Kod kuće treba imati fotografiju obolelog za slučaj da je potrebno da je policija traži.
  • Treba obolelima redovno davati da jedu i piju. Stariji ljudi, a posebno dementni lako mogu da dehidriraju što može da se odrazi veoma teško na organizam u celini. Takođe treba održavati rutinu odlaska u toalet.
  • Treba obolelima stalno pružati podršku, pokazivati svoju ljubav i privrženost, pokušavati da se otkriju njihove emocije i želje koje oni često više ne mogu da izraze rečima nego samo nekim postupcima kao što je šetanje, uznemirenost ili neki drugi oblik ponašanja.
  • Potrebno je da se obezbedi siguran prostor u kome osoba može da se šeta, bilo da je to u stanu, bašti ili nečem sličnom, već prema mogućnostima. Soba i prostorija gde borave ne smeju da budu bučne jer t podstiče njihovu uznemirenost.
  • Vrata i kapije treba držati zaključane, a ključeve van domašaja dementne osobe. Uposebnim slučajevima treba razmatrati i zamenu brave i njeno postavljanje na drugo mesto (više ili niže). Kako ove osobe imaju poremećaj usvajanja novih informacija nova brava za njih može da bude nepremostiva prepreka.
  • Ukoliko je osoba pokretna treba je svakodnevno izvoditi u šetnju i stalno je držati na oku da ne odluta. Ovo će smanjiti napetost, strah i delovati povoljno na organizam u celini. Takođe pomaže i davanje raznih aktivnosti koje će im biti prijatne i zaokupiti pažnju.
  • Sve potencijalne prepreke i opasnosti treba ukloniti sa puta kojim osobauobičajeno šeta (u kući i neposrednoj okolini gde je to moguće). Treba što bolje rasporediti nameštaj, ukloniti tepihe i otirače koji se klizaju, ukoniti suvišne električne kablove i slično. Potrebno je da stan i dvorište budu adekvatno osvetljeni.

Poseta bolesniku sa demencijom

Život bolesnika sa demencijom treba da je dovoljno sadržajan. U to je uključena i komunikacija sa drugim ljudima. Osobe koje posećuju dementne osobe treba da budu upoznate sa bolešću i nkeim principima komunikacije.

  • Poseta treba da se odvija u doba dana kada se bolesnik oseća najbolje.
  • Posetilac treba da je smiren, da ne govori povišenim glasom, previše brzo ili komplikovanim rečnikom. Najbolje je koristiti jednostavnije reči, kraće rečenice i sadašnje vreme. Prema obolelom se treba odnositi sa uvažavanjem, prijateljski, a ne kao sa detetom.
  • Održati neophodnu distancu, jer bolesnik u suprotnom može da postane uznemiren ili uplašen.
  • Ukoliko bolesnik više ne prepoznaje posetioca ovaj treba da ga strpljivo podseti ko je i da se ne vređa i prima lično, ako ga ovaj možda i uvredi.
  • Ne treba se objašnjavati sa bolesnikom niti konfrontirati, već prema potrebi skrenuti razgovor na drugu stranu ili ga usmeriti na neku drugu aktivnost.
  • Nikada ne organzovati posetu više od dve do tri osobe istovremeno.oldpeople2

Smeštanje u starački dom

Nemogućnost nege dementnog bolesnika kod kuće može da nastane iz više razloga. Oboleli možda nije u stanju da se brine o sebi, a živi sam i nema nikog koji bi mogao da se stalno brine o njemu. Ukoliko živi sa svojom porodicom, moguće da je na primer supružnik star i sam bolestan i u nekom trenutku više ne može da pruža negu. Druge potencijalne situacije su kada deca imaju svoje porodice i obaveze i ne mogu da se dovoljno angažuju. Najčešći razlog institucionalizacije su ipak izmene ponašanja koje mogu da budu neizdržive ili skoro stalne, te su osobe koje neguju bolesnika toliko iscrpljene fizički i emocionalno da više nisu u stanju da pružaju negu.

  • Kada iz bilo kog razloga nastane situacija koja bi zahtevala smeštanje u starački dom potrebno je posavetovati se sa nadležnim socijalnim radnikom i potražiti savete od lekara, ali i prijatelja i rođaka.
  • Organizovati posetu odgovarajućim ustanovama i na licu mesta se obavestiti o uslovima, organizaciji, nezi koju pružaju, slobodnim mestima, načinu plaćanja i drugim važnim momentima. Pitanja treba pripremiti pre posete.
  • Ako je potrebno, otići još neki put u posetu domu pre nego što se donese konačna odluka.
  • Nekad je neophodna i pomoć advokata i socijalnog radnika oko pravnih uslova, zaostavštine, poslovne sposobnosti i drugih važnih pravnih pitanja.

Nefarmakološke intervencije za ponašanja bolesnika sa AB i drugim demencijama:

  • Senzorna stimulacija
  • Muzikoterapija
  • Terapija dodirom – masaža
  • Terapija jarkim svetlom
  •  Zvučna i fizička simulacija mogu da značajno smanje agitaciju i agresiju
  • Terapija svetlom može da pomogne kod poremežaja spavanja i smanji težinu večernje konfuznosti i uznemirenosti
  • Socijalni kontakt
  • Kontakt jedan-na-jedan
  • Terapija kućnim ljubimcima
  • Terapija simuliranim prisustvom (snimci članova porodice – audio ili video)
  • Stvarni ili simulirani socijalni kontakt može da smanji verbalnu uznemirenost i agresiju kao i druga uznemiravajuća ponašanja
  • Sredina
  • Osigurati bezbednost okoline (ukloniti oštre predmete, klizave površine, staviti rukohvate i dr.)
  • Bez suvišnih stimulansa (smanjiti jaku svetlost i buku)
  • Intervencija u okolini bolesnika može da smanji verbalnu i fizičku agresiju, da smanji lutanje i neodoljivu potrebu za šetanjem
  • Orijentacija
  • Održavati svakodnevnu rutinu
  • Dozvoliti bolesniku nezavisnost (da se sami kupaju i oblače, da imaju svoje lične stvari)
  • Pojednostaviti sve zadatke
  • Dati kalendare, satove i novine
  • Ukloniti fizičke fiksatore
  • Poboljšanje orijentacije može značajno da poveća nezavisnost u aktivnostima svakodnevnog života i potpomogne nezavisnost. Takođe može da smanji narušavajuće poremećaje ponašanja
  • Rekreacija
  • Program vežbi
  • Hodanje
  • Razvrstavanje
  • Grupne aktivnosti, zabave igre i pevanje
  • Rekreacija može da smanji agitaciju i agresiju

 

Demencija ne pogađa samo obolele osobe, već i čitavu porodicu. Osobe koje neguju ove bolesnike su veoma angažovane, psihički, fizički i emocionalno. Stalni stres koji oni trpe može da dovede do ozbiljnih posledica po njihovo fizičko i mentalno zdravlje, naročito ako su ove osobe nepripremljene. Zato je važno da se upoznaju kako sa samom bolešću i principima nege i komunikacije sa obolelima tako i sa načinom na koji oni sami mogu da se zaštite i ne ugroze bitno kvalitet svog života.

Veoma često postoje razne emocije, nekad i pomešane, koje su izazvane novonastalom situacijom. Bliska osoba počinje bitno da se menja, gubi svoje prethodne sposobnosti, ponašanje može da postane neprijatno, zahteva sve veći angažman u sve dužem vremenskom periodu. Osoba koja neguje bolesnika treba da se dobro upozna sa mogućim emocionalnim reakcijama i njihovim poreklom kao i mogućnošću kompenzacije.

TUGA. Bolesnici sa demencijom su izmenjeni i više nisu ona ličnost koja je bila pre, gube takođe i mnoge svoje osobine zbog kojih su bili naročito dragi članovima svoje porodice. Tuga nastaje kao reakcija na gubitak. Osoba je još uvek tu, ali je izgubila mnoge svoje sposobnosti. Reakcije mogu nekada da budu i nasilne, uvredljive, pod dejstvom neprepoznavanja, sumanutih ideja ili halucinacija. Nekada je teško deci da se suoče sa činjenicom da ih rožena majka ili otac više ne prepoznaju ili bračnom drugu da ga žena odnosno muž ne prepoznaju ili čak misle da je to neki stranac ili osoba koja ih ugrožava. Ovo su samo neki primeri teških situacija koje mogu da nastanu. Jedan od važnih načina prevazilaženja ovih problema je uključivanje u neku od grupa za podršku gde se uz stručno vođenje omogućava prevazilaženje osećanja tuge.

KRIVICA. Izvor osećanja krivice može da leži u neprijatnosti koju osoba koja neguje bolesnika oseća zbog izmene ponašanja bolesnika, neprijateljskih osećanja koja mogu da se probude prema obolelom, želje da se on smesti u dom za stara lica i priprema koje se za to vrše. Svakako je u ovom slučaju korisno razmeniti iskustva sa osobama koje su već prošle taj put.

LJUTNJA. Pojava ljutnje može da bude upravljena na razne osobe: na obolelu osobu, samog sebe, lekara, članove porodice ili situaciju. Ova pojava može da bude izvor i agresivnih misli u odnosu na obolelog što je problem koji treba svakako razmotriti u grupi za podršku, u razgovorima sa prijateljima i rođacima. Takođe u porodičnom krugu treba razmotriti problem nege bolesnika i zatražiti pomoć od drugih članova. U težim slučajevima je potrebno potražiti i profesionalnu pomoć.

NEPRIJATNOST. Ovo osećanje može da nastane najčešće usled neprimerenog ponašanja dementne osobe u društvu. To je svakako najizraženije kod osoba sa FTD, ali i kod drugih bolesti iz ove grupe. Osećanje neprijatnosti može da se predupredi razgovorom sa prijateljem i rođacima kojima treba da se objasni o kakvoj se bolesti radi i da je izmena ponašanja pojava vezana za bolest kao što je u nekoj drugoj bolesti kašalj, glavobolja i tako dalje. Grupa za podršku, kao i neformalni razgovori sa drugim starateljima su od velike koristi.

USAMLJENOST. Mnogi staratelji su usled nedostatka vremena i velikih obaveza ograničeni na boravak u kući, smanjuju svoje društvene kontakte, ograničeni su samo na komunikaciju sa bolesnikom. Ovo može lako da dovede do osećanja usamljenosti, jer više ni bolesnik nije ravnopravan partner. Uprkos velikih obaveza treba nastojati da se održe socijalni kontakti, posete i slično.

SLOBODNO VREME. Staratelji moraju da u svakom slučaju odvoje neko vreme za sebe. Tako će biti u stanju da održavaju sadržajne kontakte sa drugim ljudima, ostvare mrežu socijalne podrške koja omogućava da se lakše prebrode sva, pre svega emocionalna, iskušenja koja nega teškog bolesnika nosi. Potrebno je imati i nekog koji može da povremeno priskoči u pomoć, a i u hitnim situacijama da pomogne u nezi bolesnika. Treba se organizovati blagovremeno, a ne čekati kriznu situaciju.

PROCENITI SVOJE SNAGE. Nega dementnih osoba može u početku da bude relativno laka, ali kako bolest odmiče zahteva sve veći angažman što na kraju može da dovede do velike napetosti, iscrpljenosti i emocionalnih problema. Blagovremeno treba planirati načine kako da se nega obavi što lakše, prema već datim smernicama, da se potraži pomoć, laička i stručna, a kao krajnja mera, već prema okolnostima dolazi i privremena ili trajna institucionalizacija, odnosno smeštanje u odgovarajuću ustanovu.

IZBEĆI SAMOOPTUŽIVANJE I OPTUŽIVANJE OBOLELOG. Za novonastalu situaciju je kriva bolest, a ne bolesnik niti članovi porodice. Takođe ne treba optuživati ni sebe ni prijatelje i rođake za gubitak međusobnih veza već nastojati da se one održe i razgovarati sa njima i tome. Staratelji moraju da vode računa o sebi i da sebe sačuvaju tokom ponekad i višegodišnjeg, teškog i neizvesnog puta nege dementne osobe. Ukoliko se oni ne sačuvaju neće moći ni da pomognu obolelom.

POTRAŽITI SAVETA. Situacija nege dementne osobe je za svakoga staratelja nova situacija u kojoj oni ne mogu da se sami idealno snalaze. Od velike koristi je čitati literaturu o tome, savetovati se sa rođacima, prijateljima, profesionalcima.

OBJASNITI DECI. Deca mogu da imaju osećaj krivice ako dementne osobe u komunikaciji sa njima viču ili plaču. Treba im objasniti da baka ili deka tako reaguju zbog svoje bolesti, nenamerno, a ne zbog njih ili njihovih postupaka, da kao što neko ko je bolestan ima kašalj ili grčeve u stomaku, tako neko ima smetnje pamćenja i ponašanja. Deci takođe treba objasniti da zaboravljanje imena nije posledica nemara ili nedostatka ljubavi već oboljenja motga i da se to stanje neće popraviti i da bolest nije zarazna. Treba razgovarati i o njihovim pogledima na situaciju, strahovima i drugim emocijama koje imaju.

Opšti saveti osobama koje neguju dementne

  •  Budite informisani. Što više znate o demencijama lakše ćete nalaziti rešenja za konkretne probleme.
  • Podelite svoje brige sa bolesnikom. Kada je oboleli u stadijumu blage ili umerene demencije on može da se i sam uključi u rešavanje problema. Moguće je zajedno razviti strategije postupaka, pomoći u zapamćivanju i emocionalnu podršku.
  • Rešavajte goruće probleme jedan po jedan. To mogu da budu problemi oko održavanja higijene kada bolesnici ovo odbijaju, hranjenja, čišćenja i drugo. U ovakvim slučajevima treba napraviti listu prioriteta. Nekad su mogući mali pomaci koji već olakšavaju situaciju.
  • Odmarajte se dovoljno. Problem zamora negovatelja može da negativno utiče i na njega samog i na obolelu osobu, odnosno da bitno umanji efikasnost nege. Takođe postoji opasnost od emocionalne prenapregnutosti što može da dovede do iritabilnosti, agresivnosti i slično. Neophodno je da se obezbede redovni periodi odmora od obaveza sa bolesnikom.
  • Upotrebite zdrav razum i maštovitost. Glavni zadatak je postići adaptaciju. Potrebno je prilagoditi metode: ako nešto ne može da se obavi na jedan način, treba pokušati na drugi. Takođe treba da se proceni da li je nešto uopšte neophodno. Možda osoba ne želi i/ili ne ume da koristi pribor za jelo. Ne treba insistirati na tome već oblik hrane prilagoditi  tako da može da jede prstima. Takođe sličan princip može da se primeni i u drugim situacijama.
  • Zadržite smisao za humor. I dementne osoba može da se nasmeje, a mnoge situacije iako su jedne strane tužne mogu da imaju i simpatični aspekt.
  • Pokušajte da obezbedite uslove koji omogućavaju slobodu ali održavaju i strukturu koja je neophodna osobama koje su konfuzne. Neophodno je obezbediti redovne, predvidljive i jednostavne rutine. Ovo se odnosi na uzimanje lekova, hrenjenje, vežbe, spavanje i druge aktivnosti. Promene rutina ili na primer odlazak u bolnicu ili drugu sredinu mogu značajno da naruše svakodnevno funkcionisanje dementnih osoba. Čak i promena sobe u istom stanu, novi razmeštaj nameštaja, previše stvari u prostoriji i slično može da bude stres za obolele.
  • Ne zaboravite da razgovarate sa konfuznom osobom. Treba govoriti mirno i nežno. Postupke treba iskazati rečima i obrazložiti. Korisno je uključiti obolelog u donošenje odluka. Po svaku cenu treba izbagavati razgovor sa drugim licem o obolelom pred njim samim.
  • Vodite računa da oboleli ne odluta i izgubi se. Dementna osoba u kasnijim stadijumima treba da ima ogrlicu ili narukvicu sa osnovnim podacima o sebi. Podaci teba da sadrže ime i prezime osobe, adresu, broj kontakt telefona i vrstu bolesti. Ovo je naročito važno jer sa razvojem demencije mnogi bolesnici počinju da dobijaju nagon da negde odu, te ako se ne vodi dovojno računa mogu da odlutaju i da se izgube.
  • Održavajte aktivnost obolele osobe. Potrebno je održavati redovnu umerenu aktivnost koja neće da preoptereti preostale sposobnosti obolele osobe, a mobilisće njene mogućnosti i stimulisati ih. S obzirom da većina dementnih ima probleme upamćivanja, ne treba insistirati na ponovnom učenju zaboravljenih veština ako to više nije moguće. Nekad poseta više osoba može da dovede do konfuznosti. Aktivnosti treba pojednostaviti da bi dementna osoba mogla da ih izvršava bez problema.